1.11.1918.године
Београђанка Наталија Аранђеловић тог је дана записала
у свом дневнику: „Ослобођење!!! […] Око девет сати ја
сам чула неко пушкарање, које ми је пало у очи – и у
том чујемо да су Срби код Топчидерског ђерма.
Доцније дође Цале и рече ево су на Теразије. – Наврат-
нанос обукосмо децу и изађосмо. И заиста, за трен ока
све су куће биле окићене са разним заставама […]
Одосмо код Руже на балкон; свет се зачас искупио.
Тако су један по два излазила наша војника, те су их
китили венцима, пешкирима, цвећем, износили вина,
љубили их. – Радост је била неизмерна, није било ока
што није засузило – неко од радости, а неко што неће
свога милог видети!”
