„Доситејев дан – дан сећања на Доситеја Обрадовића, великог просветитеља и првог српског министра просвете“установљава се 10. априла (28. март), дан његове смрти, јер је то једини тачан, релевантан датум везан за Доситејев живот. Дани од 10. априла и наредни дани у априлу обележавају се разним радионицама, ученичким конкурсима, научним и стручним скуповима, културним манифестацијама – под именом „Доситејеви дани“.

Наша школа, у зависности од узраста ученика, организује разне активности на тему сећања на Доситеја Обрадовића, које ће ближе упознати ученике са Доситејевим животом и значајем његовог дела.

БИОГРАФИЈА

Димитрије Обрадовић је рођен у Чакову у Банату, на територији данашње Румуније, претпоставља се 1739. године, али се у неким документима као година његовог рођења спомиње и 1742. година. Замонашио се 1758. године у сремском манастиру Хопову и добио монашко име Доситеј.

Даљи пут Доситеја Обрадовића вођен је увек жељом за стицањем нових знања и учењем. На путу учења и путовања кроз Европу, Доситеј је био и ученик и учитељ.

Kренуо je у свет, учећи се на изворима тадашње просвећености. Боравио је у Грчкој, па у Смирни, где је научио грчки језик и упознавао се с реформистичким идејама XVIII века, стичући основна знања из филозофије и књижевности. Преко Албаније и Венеције вратио се у Далмацију и припремао своја прва дела.

Боравећи и школујући се у Бечу, Модри и Пожуну (Братислави), упознао се са средњеевропским просветитељством и заинтересовао за културно-просветне и социјалне реформе. Обишао је Италију, Румунију и задржао се извесно време у Сремским Карловцима, тадашњем најзначајнијем српском културном центру.

У Халеу је слушао филозофију и теологију, у Лајпцигу физику код чувених професора где  је штампао своје програмске и друге списе, међу којима се истичу „Писмо Харалампију“, „Живот и прикљученија“,(1783) „Совјети здраваго разума“ и “Слово поучително”(1784) и “Басне” и други део „Живот и прикљученија“ (1789).

 Путовао је затим у Париз и Лондон, где је преводио Езопове басне са грчког на енглески. Тринаест година је живео и радио у Бечу, где је 1793. године издао „Собраније разних наравоучителних вешчеј“. Радио је четири године у Трсту, а у Венецији је штампао своју “Етику” (1803).

На вест о Првом српском устанку у Србији, ступио је у везу са Карађорђем и дошао да својим силама и знањем помогне устројству нове државе. Те, 1804. године, Доситеј и пише чувену песму будницу „Востани Сербие“ са жељом да ће се Србе ослободити турске власти.

У језику, Доситеј је претеча Вука Караџића. Српски народни језик је за Доситеја основно средство да се образовањем обухвате сви слојеви друштва.

У ослобођеној Србији провео је пет последњих година живота, од 1807. до 1811, дајући огроман допринос ”просвешћенију” и ”изображенију” свог рода. Основао је Велику школу – будући универзитет 1808. године и Богословију 1810. Као члан Правитељствујушчег совјета био је први министар просвете у Србији.

Доситеј Обрадовић умире у Београду, 28. марта 1811. године. Сахрањен је у порти београдске Саборне цркве. Његово тело два пута је премештано, 1837. због зидања нове Саборне цркве уместо старе и 1897. године, да би се његов гроб поставио напоредо с Вуковим, чији су посмртни остаци те године пренети из Беча.

Његова велика љубав према свом народу исказана је још за његовог живота жељом да на његовом надгробном споменику буде записано : „Овде леже његове српске кости, он је љубио свој род“.

Доситеј је дубоко веровао у свој народ, али уз учење, ширење просвете и науке. 

За њега је најважнија љубав према истини и правди, борба против заблуда и незнања… Важно је за Доситеја „слободно мислити и о свакој ствари слободно расуђивати и говорити “. Због свих тих разлога још за живота његово име је у српском народу било свето, а нове генерације су га поставиле уз Светог Саву и Вука Караџића.

ДОСИТЕЈЕВЕ МИСЛИ

• “Зао човек тражи повод да учини зло, а кад не може да нађе, он и тако чини што је наумио.”

• “Нема горих људи од оних који се противе просвећењу и образовању народа. Такви, да могу, и сунце би угасили.”

• “Кад човек нема оно што жели, треба да воли оно што има.”

• „Мудар човек се стиди мешати у оно у чему није вешт, а лудом се чини да је срамота ако свуда свој нос не увуче.“
• „Све што је материјално бива и прође. Оно непролазно је богатство духа, знање и језик сваког народа, та неугасла истина о вечном трајању и онда када вас не буде више.”
• „Научи од мудријег, то ти је велика корист. И научи другог, то ти је велика задужбина.“

• „Никад никога не ваља вређати, а најмање оне који су нам добро учинили и љубав показали.“

• „Они који немају у глави, врло често мисле да су мудрији него други.“

• „Ми људи смо слични птицама које се увек у исте мреже хватају, а опет неће да слушају.“                
• „Нема горих људи од оних који се противе просвећењу и образовању народа. Такви, да могу, и сунце би угасили.“

• „Није доста имати лепе вредности и способности, ваља знати добро њима управљати.“

• „Грешке ближњих ваља заборављати, јер смо сви грешкама подложни, а добро учињено никада.“

• “Немој ништа почињати ни предузимати пре него што довољно не расудиш и добро не сазнаш каква ће последица бити. Последица не само овог привременог и кратког живота, већ и вечности.“

• „ Не реци ништа чега се можеш застидети, не учини ништа због чега се можеш покајати.“

• „Ко нема шта да каже, на сва звона говори.“

• „Само је добар човек срећан.“

• “Све што је материјално бива и прође. Оно непролазно је богатство духа, знање и језик сваког народа, та неугасла истина о вечном трајању и онда када вас не буде више.”